Пред око стотињак Ивањичана познати новинар и писац Вања Булић промовисао је своја књижевна дела са акцентом на најновијој трилогији: Симеонов печат, Јованово завештање и Досије Богородица. Мајстор добре крими приче који уме на најбољи могући начин да укомбинује историјске чињенице и имагинарне ликове, често читаоце доводи у заблуду који део у књизи је истина а који фикција.
      „Све што је везано за регилију и историју су заиста веродостојни подаци. Али да би једно дело било занимљиво мора се додати и мало трилера. У својим књигама се трудим да посветим довољно пажње православној вери, јер би стварно било лоше огрешити се о величину свог народа”, рекао је Булић и додао:
      “Наиме, десна рука Јована Крститеља којом је крстио Исуса Христа и икона Богородице Филермосе су знамења која су припадала некада малтешким витезовима и која су дата Романовима на чување. Они су их после дали Крађорђевићима који су цео рат провели на Острогу, а касније су их агенти службе ОЗНА запленили. Таква прича је сјајна полеђина за узбудљив роман”, истиче Булић и додаје да малтешки витезови већ неко време врше притисак на Црну Гору да им врате те реликвије.

      Ово је само део садржаја Булићевих романа у којима се крије мноштво занимљивих и мање познатих историјских и религијских чињеница.
      Булић је за Ивањички радио говорио и о важним тренуцима у новинарској каријери који су условили настајање чак четири књиге, а по најпознатијој је снимљен култни филм ‘’Лепа села лепо горе’’.

       “И да није био толико успешан филм био бих поносан јер је то уствари крик једне генерације. Борба против мишљења како млади људи Србије у том тренутку не знају шта се догадја на просторима бивше Југославије. А ми смо управо тим филмом показали супротно. Сећам се на промоцији у Љубљани, дошло је пет аутобуса из Загреба и нису смели те 1996. године да кажу како ће на промоцију филма, него као иду на концерт Плавог оркестра. Памтим као данас, филм је завршен, пале се светла у сали, они седе у петнаестом и шеснаестом реду, у сузама. После кад смо разговарали рекли су нам да Хрвати такав филм не би снимили за наредних 20 година, али и да би све исто било да су Муслимани у тунелу, а Срби на тунелу, или Хрвати у тунелу, а Македонци горе, што значи да смо направили универзалну причу о лудилу рата”, прича Булић.
      Оцењујући да је да је стање морала уско повезано са свеопштим стањем у једном земљи Вања Булић још једном је подсетио на значај развоја културе.
       “Све у једној земљи зависи од образовања и културе. Е зато нама и јесте овако. Воде нас они који су прескочили битна места за образовање, имају лажне дипломе и како су образовани. А колико је битна култура најбоље говори 1942. година када је Винстон Черчил погледао финансијски план и видео да за културу није издвојен ни динар, упитао је: “ Чему ова борба и рат ако ћемо дочекати слободу са нулом за културу?’’ Е сад ми управо то живимо, крећемо са нулом за филм, за књигу за културу…а чак нисмо ни у рату”, рекао је Булић.